ВО У ПРИШТИНИ, РАЖАЊ У БЕОГРАДУ
Мирослав Тохољ

Претпостављам да свако може да се сети гомиле ствари, тачније - предмета којима не зна име. Живимо с тим и уопште се не секирамо. Онај ко дели уверење старих Грка, у именима предмета налази једини поуздан путоказ ка њиховој суштини и сврси; именом је обухваћена „душа ствари“, име је настало када и сама ствар и траје не само док се не исцрпи технолошка и културна сврха ствари, већ и док тече сећање на њу. Ствари које су надтрајале практичну сврху, губе имена и селе се у простор апсурдног мобилијара где, безимене, „скупљају прашину“ нових векова.

Са историјским појавама ствари стоје другачије. Не застаревају, већ се понављају у новим околностима чувајући првобитни образац. Кључ за једну историјску чињеницу јесте друга историјска чињеница.

Зашто, на пример, човечанство памти „паљевину Рима“? Зар само ради тога да деца „бубају“ историју Неронова доба?! Или „паљевина Рима“ описује „паљевину Рајхстага“ боље од саме „паљевине Рајхстага“, а тиранија над Нероновом казује нешто и о антинацистичкој опозицији!

Немојте, сада, приговарати ако приметим да је понашање непосредних учесника у догађајима обезбедило извесну историјску паралелу између „паљевине Рајхстага“, односно „паљевине Рима“ и петооктобарског пожара у Дому Народне скупштине. Шта више, ја ту паралелу доводим у питање чињеницом да је у потоњем примеру „паљевине“ ипак „спасено“ на стотине уметничких предмета, којима се још није стало у крај.

Нисам, такође, ја РТС назвао „Бастиљом“, већ они који су тамо јуришали као да јуришају на Бастиљу. Једном Бастиља - увек Бастиља!

Да би се типолошки описала каснија историјска понављања извесних појава, потребно је, дакле, сетити се њиховог првобитног, „првосуштинског“ описа.

Формално гледано, подметање пожара у Риму, пуном паганских храмова, и подметања експлозива пред „Меркатором“, новим паганским храмом у Новом Београду, нема суштинску везу. Суштинску везу обезбеђује јавна прокламација кривице шачице хришћана. Ни добро обавештени Глас Америке није се устегнуо, додуше из туђих уста, да улогу хришћана у минирању „Меркатора“ припише отачаственом покрету „Образ“. Забранити „Образ“, него шта! Јер, ако би ико једном могао, и хтео, истерати на чистац Нерона који је, градећи новобеоградски пагански храм остао кратак за исплату уговореног процента, па се сетио експлозива, онда је то неко чија религија подразумева и отачаство и образ.

Брину ме београдске експлозије, чак и она у „Меркатору“, мада, узгред речено, моја људска нога тамо још није крочила. Брину ме јер се њима храни једна историјски већ виђена и опака идеологија која иде испред свих истрага, испред свих законитих пресуда. Идеологија кадра да свија политику око криминалних аката, да једну јавну провокацију назива „уметничком изложбом косовских стваралаца“, да не вади свог прста из туђег ока и своје „историјске послове“ свиђа увек преко туђег образа, подмећући фитиљ под целу Србију.

А када поменух Србију, нека је бар јасно: Србију са Косовом. Косово је историјска појава, распрострањена, како је приметио Путин, од Индонезије до Марока, чак дуже и шире. Иза сваке појаве вреба историјска паралела, једно име за много суштински истих збивања.

Ако је покојни премијер у сличним околностима „пекао вола на Палама“, а браћа и сестре који себе називају „Игманском иницијативом“ на Игману, ко ће сутра, где и како, да обележи једнострано проглашење независности Косова? Већ видим: хришћани с образом у Митровици, „Шиптарска иницијатива“ са Шиптарима и Европом у Приштини.

Извор: http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-16-02-2008/vo-u-pristini-razanj-u-beogradu